Nebojša Miletić, član Predsedništva Unije poslodavaca Srbije
Bezbednost ne mora baš uvek da košta
„Svojevremeno sam razmišljajući o tome zašto se baš na gradilištima dešavaju povrede na radu učestalo, konstantno, došao do uverenja da problem ovih poslodavaca kada je reč o nepridržavanju mera za bezbednost i zdravlje na radu, nije povezan sa činjenicom da oni nemaju para da nešto plate, ili da im je primarni cilj da na tome uštede. Oni imaju para, ali nemaju vremena. Ako razgovarate sa građevincima, shvatićete da njih bezbednost i zdravlje na radu usporava“, kaže Nebojša Miletić
Da li postojeći ekonomski i politički ambijent utiče na status bezbednosti i zdravlja na radu u privrednim subjektima?
Smatram da za sada ne utiče. Politički stav nije takav da se zanemaruje status ove važne oblasti, a postojeći ekonomski ambijent samo traži od svih nas da možda malo promenimo prioritete u organizaciji troškova i postojećih navika. Sa druge strane, bezbednost i zdravlje na radu treba posmatrati kao sistem. Kada kažem sistem, mislim na skup povezanih elemenata koji zajedno kao rezultat daju „nula“ povreda na radu, odnosno profesionalnih bolesti, ili ako ne nula povreda, onda smanjenje rizika od povreda na radu na najmanju moguću meru. Ne košta nas svaki element. Nekada i dobra organizaciona kultura, primena preventivnih mera i lična odgovornost zaposlenih i rukovodilaca, daje više rezultata nego nabavka skupih ličnih zaštitnih sredstava. Tačno je, bezbednost i zdravlje na radu zahteva i tehničke mere, ulaganje u održavanje, pregled i ispitivanje opreme za rad i radne okoline, nabavku sredstava za ličnu zaštitu na radu, ali to su novčani iznosi na koje svi ozbiljni poslodavci računaju planiranjem budžeta za narednu godinu. Posle ovoliko godina postojanja i primene Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, a prolazili smo za to vreme još neke ekonomske krize, sistem se održao. Verujem da će tako biti i u budućnosti.
Koliko su se poskupljenja inputa u proizvodnji odrazila na kvalitet bezbednosti i zdravlja na radu? Konkretnije: da li se, recimo, zbog rasta cena, poslodavci odlučuju za nabavku sredstava lične zaštite lošijeg kvaliteta?
Izvesno je da postoji rast cena, ali je isto tako izvesno i da postoji rast određenih industrija. Recimo, IT industrija, koja je u ekspanziji u Srbiji je učinila korak dalje. Da bi zadržale svoje zaposlene, IT kompanije obezbeđuju zaposlenima vanredne uslove bezbednog i zdravog rada. Čak se i nadmeću u tome koja će dati bolje uslove, na primer, profesionalnu psihološku podršku za zaposlene, sobe za igru i razonodu koje se koriste tokom radnog vremena, relaks-masaže u toku radnog vremena, organizovanje zdravih obroka za zaposlene, da ne govorimo o ergonomiji radnog mesta, najmodernijim stolicama i stolovima i opremi za rad (računari i prateća oprema). Teretane i saune u okviru radnog prostora su sve zastupljenije u ovim kompanijama.
Sa druge strane, imate kao primer i građevinsku industriju koja odlično radi i zarađuje, iako možda ne nabavlja sredstva i opremu za ličnu zaštitu za svoje zaposlene i često se za ove poslodavce kaže da ne poštuju Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. To nije zato što su neke stvari za njih skupe. Svojevremeno sam razmišljajući o tome zašto se baš na gradilištima dešavaju povrede na radu učestalo, konstantno, došao do uverenja da problem ovih poslodavaca kada je reč o nepridržavanju mera za bezbednost i zdravlje na radu, nije povezan sa činjenicom da oni nemaju para da nešto plate, ili da im je primarni cilj da na tome uštede. Ne mogu da poverujem da je za ove poslodavce skupo da kupe zaštitne cipele, ili da pošalju ljude na lekarski pregled, ili da plate pregled i ispitivanje mašina. Mislim da im to nije skupo, govorim naravno o većini njih. Postoji nešto drugo. Oni imaju para, ali nemaju vremena. Ako razgovarate sa građevincima, shvatićete da njih bezbednost i zdravlje na radu „usporava.“ Za sve to što traži Zakon (postavi skelu, nabavi ateste, sastavi komisiju za tehnički prijem, osposobi ljude za bezbednost i zdravlje na radu, ispitaj mašine, uredi gradilište, uredi pitanje koordinacije na gradilištu i tako dalje), nisu problem pare nego nedostatak vremena, kratki rokovi i previše poslova sa malim brojem raspoloživih radnika. Svaki „bezbedan rad“ se sporije realizuje od „nebezbednog rada“, jer on uključuje planiranje, pripremu, primenu, praćenje i kontrolu, a za sve navedeno je potrebno određeno vreme.
I na kraju, najmanje osamdeset odsto poslodavaca se i dalje ne odlučuje za nabavku sredstava za ličnu zaštitu na radu lošijeg kvaliteta, koja su i jeftinija. Iako su ova sredstva poskupela, poslodavci koji su ih do sada nabavljali (to je moja pretpostavka) su ova povećanja već odavno ukalkulisali i podigli cene svojih proizvoda i usluga.
Da li Vam se čini da rat u Evropi, sa mnogo stradanja, ima za posledicu uskraćivanje empatije prema ljudima povređenim, pa i nastradalim, na radu?
Na ovo pitanje mogu da odgovorim iz svog ličnog ugla, jer ne raspolažem sa drugim informacijama o tome. Bezbednost i zdravlje na radu su uređeni zakonom i dok god se taj zakon sprovodi, a inspekcija kontroliše primenu i sporovođenje zakona, pitanje povreda na radu se ne dovodi u pitanje sa aspekta prihvatljivosti i tolerancije prema neodgovornom ponašanju. Sa druge strane, empatija je stvar srca, razumevanje osećanja druge osobe, u šali nazvano „em patiš ti, em patim ja.“ Nijedan rat ne može da obezvredi niti učini normalnim gubitak ljudskog života.
„Vunena vremena“ stvaraju kod ljudi konfuziju i strah od neizvesnosti, mnogo sveta uleće u depresiju, pa i u teže oblike psihičkih poremećaja. Kako te pojave utiču na njihovu bezbednost na poslu?
Depresija je veoma rasprostranjena bolest modernog čovečanstva. Ona je dodatno eksplodirala u doba izolacije za vreme pandemije. Svakako da je primećujemo, i kao građani, i kao zaposleni. Društvo treba da se ozbiljno pozabavi sa ovom pojavom i da napravi strategiju borbe protiv nje. Počev od zaštite najmlađih, u predškolskom uzrastu, u stvaranju zdravih životnih navika i pozitivnog životnog stava prema radu i učenju, ali i u ohrabrivanju odraslih, u tome da svaki problem ima svoje rešenje. Poslodavci treba da uzmu o obzir ove okolnosti, i da svako u svom proizvodno-poslovnom sistemu obrati pažnju i prati ovu pojavu kod zaposlenih. Depresivan radnik intenzivno i trajno oseća tugu, usamljenost, bespomoćnost, gubi interesovanja i osećaj zadovoljstva. U tim okolnostima, svakako da je i njegova želja i sposobnost za ličnom odgovornošću i poštovanjem bezbednosnih pravila i procedura smanjena, ili izostaje.
Da li su ovdašnji poslodavci skloni da indukuju mobing prema zaposlenima koji na neki način „iskaču“ iz modela „podaničkog“ ponašanja?
Poslodavcu je stalo da ima dobre i kvalitetne radnike i najvažniji cilj mu je da zaradi, a ne da mobinguje nekog. Ne vidim nikakvu povezanost između mobinga i lojalnog ponašanja. Lojalnost je sve ređa, jer vlada nepoverenje ljudi u druge ljude. Moram da primetim da isto tako postoji i vrsta „mobinga“ koju zaposleni vrši prema svojim šefovima ili poslodavcima, tako da mobing nije jednostran. Možda, preciznije rečeno, neka vrsta pasivne agresije kod ljudi prema svojim šefovima. Žao mi je što kod mladih ljudi sa kojima razgovaram, ne tako retko primećujem onaj stav kome su naučeni kod kuće, koji otprilike glasi: „ne daj sine na sebe“, šta god taj stav značio. I tako imamo puno mladih „koji ne daju na sebe“, a prevideli su da su lični rast i razvoj mogući samo ako dozvoliš sebi da se menjaš. „Ne daj na sebe“ znači verovatno: „oni tamo su zli, pokvareni, iskoristiće tvoje…šta god, a ti ne daj na sebe, pametan si.“ Kao što poslodavci moraju da ukažu poverenje svojim zaposlenima, pružajući im informacije, znanje i dajući im zaduženja, tako i zaposleni moraju da imaju poverenja u svoje poslodavce. Biti vredan, radan, poslušan, pošten, ispravan i zahvalan radnik, pa makar i malo plaćen, ne znači da si podanik. Ako ništa drugo, naučićeš posao, steći ćeš iskustvo, malo li je? I kad-tad ćeš višestruko unovčiti svoje znanje i veštine. Sve one koji se osećaju kao podanici ili veruju u „podanike na poslu“, „mobingovane radnike“, „napaćene radničke duše“, savetujem da promene okruženje. Tržište rada vapi za stručnjacima i vrednim radnicima, kao nikada do sada. Iskoristite svoju slobodu i pravo da izaberete najbolje za sebe. Mislim da se mobing najčešće zloupotrebljava zato što je svima jasno da je teško dokaziv. Ja ne kažem da ga nema, ali mislim da se njime dosta manipuliše.
Koliko se u domaćim privrednim subjektima neguje takozvana povratna informacija? Odnosno, da li poslodavci prihvataju primedbe i sugestije koje stižu od direktnih učesnika u procesu proizvodnje?
Interaktivna komunikacija je najvažnija, tako da je normalno da ona mora da postoji. Ukoliko ne postoji, onda je to veliki problem za obe strane, i za poslodavca i za zaposlenog. Verujem da sve više poslodavaca razume važnost reči zaposlenog od kog sve polazi i koji je merodavan da prenese informacije koje poslodavac ne vidi, ne čuje i za koje možda i ne zna. I primdbe i sugestije su informacije, i one su dragocene u svakom smislu.
Da li je inventivnost na ceni ili je i nadalje na snazi čuvena samoupravna deviza: „Ćuti i radi kako ti se kaže?“
Bez pitanja zašto, bez reči, bez razmišljanja da li možda postoji bolji način, nego samo uradi kako ti se kaže. Stvarno zvuči nerealno, čak i za vaspitavanje jednog trogodišnjaka. Zašto je nerealno? Stvar je u tome da preuzmeš odgovornost za svoj posao i postupke. Čak i za najmanje složen posao neko ko ga radi mora da bude odgovoran za kvalitet. Ako ćutiš i radiš kako ti se kaže, onda nisi odgovoran nizašta. Odavno su došla neka nova vremena, gde se i te kako traži i cene odgovornost i inventivnost, i to ne samo u intelektualnim poslovima nego u svim poslovima. Zasnivati moderan biznis na priči „veži konja gde ti gazda kaže“ je veoma teško, da kažem neodrživo, i ta vremena su iza nas. Dakle, ukoliko tražite radnička prava, važno je da znate da prava proističu iz obaveza i odgovornosti koju snosite. Biti odgovoran treba da bude, i jeste cenjena kategorija, i svaki pojedinac treba da bude svestan lične odgovornosti.
Šta je veći izazov za savremenu bezbednost i zdravlje na radu: ubrzane tehnološke promene ili narastajući psihosocijalni rizci?
I jedno i drugo. Na ubrzane tehnološke promene smo se, manje-više, već navikli, pa će se i primena mera za bezbedan i zdrav rad, kao i do sada, paralelno sa njima razvijati i implementirati kao sastavni deo savremenih tehnologija. Po mojoj proceni, psihosocijalni rizici su potencijalno veliki problem, jer uključuju teško predvidive događaje i ponašanja ljudi, što su uvek najsloženiji procesi.
Da li robotizacija istiskuje bezbednost i zdravlje na radu iz proizvodnje ili joj otvara nove mogućnosti?
Pre bih rekao da je transformiše nego da je istiskuje. Odnos između čoveka i mašine će uvek postojati u nekom obliku u proizvodnji, a do tada su bezbednost i zdravlje na radu neizostavni deo ove priče.
Na kraju ove godine, kada „svodimo račune“ iz stare i radujemo se novoj 2023. godini, za koju verujemo da će nam biti još bolja i srećnija, svim vašim čitaocima želim puno zdravlja, jer kako kaže Šopenhaur: „Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja, sve je ništa.“ Čuvajte svoje zdravlje i znajte da loše emocije, svađa i sekiracija, mržnja i zavist škode zdravlju.
Poslušajmo svi savet Njegove svetosti patrijarha Pavla: „Život je neizvestan. Danas ste zdravi, u punoj snazi, sutra već može biti drugačije, i obrnuto. Danas ste tužni, ali ne znači da vas za nekoliko minuta, do kraja dana, nešto ne može silno obradovati, ali opet ‚ali‘ i obrnuto. Činjenica je da dan, a nekmoli život, ima lepih i loših trenutaka. Čovek se uči dok je živ da bi se izborio sa njima. Svaki dan posmatrajte kao mali život. Ne pridajte značaja sitnicama, ko je šta rekao za vas, za drugoga – toga je uvek bilo. Uvredi li vas neko, neka je – njemu na čast. Prevari li vas neko, izda, razočara – neka je Bogom prosto, idemo dalјe, život je dragocen da bismo se bavili bezvrednim stvarima. Nemojte se zamerati sa roditelјima, roditelјima supružnika, decom, braćom i sestrama, komšijama. Svi smo lјudi, svi grešimo. Nemojte da vas sutra boli kada izgubite tu osobu i shvatite da ar placa, trošna kuća, loša reč, uvreda i kleveta ne pokrivaju cenu bola za osobom koju ste zbog istog izgubili. Ne dajte da vas smrt uveri u to, volite i poštujte čoveka dok je živ. Srcem oprostite, njega zacelite, a dušu umirite, potrebna je samo volјa.
Verujte, čovek i vaša savest nemaju cenu. Ispravite stvari na vreme.“ .
